Флорјан Цејнова

Флорјан Стањислав Венанцјуш Цејнова (Florian Stanisław Wenancjusz Ceynowa, 1817-1881), потписивао се са Kaszuba, Ein Slawe, Wójkasén ze Sławoszéna, Sin Wójkwójca ze Sławószena, stôreho Kovôla sin ze Sławószena и Gburczón (то јест син сељака, кашупски гбура), лекар, фолклориста и лингвиста аматер, јавни радник, словенофил. Осим кашупског, знао је и пољски, немачки, латински, грчки, хебрејски и француски. Родио се 4. маја у Славошину (Sławoszyn) код Пуцка (Puck), као син Војћеха (Wojciech), сељака и ковача, и Магдалене (Magdalena), рођене Пјенчен (Pienczen). По завршетку пруске основне школе, похађа гиманзију у Хојњицама (Chojnice), од 1831. до 1841, где је био члан тајног филоматског друштва Полонија (Polonia), у коме се упознавао са пољском историјом и књижевношћу, као и са историјом и крајоликом околине Хојњица, Черска (Czersk), Валдова (Wałdowo), Кокошки (Kokoszki). Велики утицај је на њега извршила пољска романтичарска поезија, а посебно Мицкјевич (Mickiewicz). Ујесен 1841. на Вроцлавском (Wrocław) универзитету започиње студије, најпре на филозофском факултету, а од 1842. на медицинском. Од те године постаје активни члан Словенског књижевног друштва (Towarzystwo Literacko-Słowiańskie), где га је Ј. Е. Пуркиње (J. E. Purkinie) приволео да реализује програм Друштва за историју и старине Приморја (Towarzystwo Dziejów i Starożytności Pomorskich, посредно К. Ц. Мронговјуша – K. C. Mrongowiusz) и навео га да забележи севернокашупске обичаје везане за Божић, у радовима Wiléjá Noweho Roku и Szczōdráki (Jutrzenka, Warszawa, 1863). Посећивао је предавања Ф. Челаковског (F. Čelakovský), познаваоца словенског фолклора. Ту је упознао Ј. А. Смолера (J. A. Smoler), који је тада издавао лужичке песме. Године 1843. је успоставио сарадњу са Лужичанином Ј. П. Јорданом (J. P. Jordan), уредником Jarbücher für Slavische Literatur, Kunst und Wissenschaft (Leipzig), у коме је, између осталог, на немачком објавио Die Germanisierung der Kaschuben (1843), текст реферата раније прочитаног, на пољском језику, у Словенском књижевном друштву – О германизацији Кашуба. У Вроцлаву је дошао у додир са новим идејама: словенофилством и панславизмом, захваљујући којима је другачије гледао на народ, културу и земљу свог детињства. Контакти са славистима и славистиком у Вроцлаву су за резултат имали разноврстан и изразит програм кашуболошког интересовања Цејнове и омогућили су му да упозна најразличитије форме просветно-културне делатности на националном плану и на терену своје мале отаџбине. У периоду 1843-1846. је наставио студије медицине на универзитету у Кенигзбергу (пољски Królewiec, данас Калињинград), где је такође извршио и војну обавезу. Укључио се у тајни рад Пољског демократског друштва (Towarzystwo Demokratyczne Polskie), читао је, између осталог, часопис Пољски демократа (Demokrata Polski), као и дела из области војне вештине Курс војне вештине (Kurs sztuki wojskowej) Ј. Висоцког (J. Wysocki) и Партизански рат (Partyzantka) К. Штолцмана (K. Stolzman). Узимао је учешћа у припреми устанка у организацији Друштва А. Мјерославског (Towarzystwo A. Mierosławskiego). У фебруару 1846. је преузео команду над коћевским (Kociewie) и кашупским устаницима. После неуспелог напада 21. и 22. фебруара на пруски гарнизон у Старогарду Гдањском (Starogard Gdański), ухапшен је и затворен, прво у Старогарду, а затим у берлинском Моабиту. Оптужен у процесу из 1847. за „издају државе“, осуђен је 2. децембра 1847. на смртну казну (погубљење секиром), која је касније промењена у доживотну казну затвора, чије је издржавање прекинуто 1848. берлинском мајском резолуцијом. У затвору се упознао са радовима К. Ц. Мроноговјуша (преко П. И. Прејса) и делатношћу шчећинског Друштва за историју и старине Приморја; постао је његов „korespondejącim człąnkę“ (дописни члан) 1848. По пуштању из затвора одлази у Познањ (Poznań), да у Вжешњи (Września) лечи устанике, што је изазвало противљење пруских власти. Није поново примљен на универзитет у Кенигзбергу, па се уписао на берлински и ту је 1851. добио диплому доктора медицине, на основу рада De terrae Pucensis incolarum superstitione in re medica (О сујеверју становника околине Пуцка у области медицине, Берлин, 1851, Gryf, III, 1911); од њега је касније настао рад Dorade Lekarzkje v rożnech chórobach vevnętrznech, zevnętrznech e półogóvech s dodanim srodkov ledovech, zabóbónov e guseł tak dovnjeśech jak e teraznjeśech… (1862). У њему, између осталог, закључује: „utitur praecipue sermone cassubice, qui est dialectus lingue slavicae“ (то јест, народ користи посебно кашупски говор, који представља дијалекат словенског језика). Као лекар се настанио у Буковјецу (Bukowiec) код Швјећа (Świecie), лечећи у прво време становнике села и углавном породицу Чапски (Czapski), који су на свом имању основали задужбину (болницу) за сталног доктора, који је уједно био и кућни лекар. Оптужен да је злоупотребио лекарско поверење и привремено без права да лечи, прекинуо је сарадњу са грофом Хутен-Чапским (Hutten) и отворио приватну праксу, која је била веома цењена. У Буковјецу је отворио апотеку и малу приватну клинику, а купио је, такође, и мало имање. Деловао је, између осталог, у круговима гимназијске омладине Варшаве и Хојњица. Узео је учешћа 1867. у словенској етнографској изложби и свесловенском конгресу у Москви. На њему је учествовало 84 Словена ван Русије. Године 1880. се у Торуњу (Toruń) сусрео са Х. Дердовским (H. Derdowski). Умро је од срчаног удара 26. марта у Буковјецу и сахрањен је на гробљу у оближњем Пшишерску (Przysiersk). Европску популарност су му донели његови радови које је почео да пише још за време студија у Вроцлаву, разрађује у затвору, а довршава у Буковјецу. У затвору се формира његов кашупски програм, на шта су утицали тадашњи услови, између осталог, истовремене политичке тежње пољског народа из 1848. Да није било поделе Пољске и да је тероторија Кашуба представљала саставни део организма пољске државе, не би дошло до тако радикалног и практичног Цејновиног програма, а он сам би се највероватније бавио етнографијом, паремиографијом и лексикографијом, то јест, не би изашао изван оквира чисте научности К. Ц. Мронговјуша. Искористио је, поред осталог, несагласност слависта у квалификовању кашупског језика. Цејновино тумачење кашупског статуса има суштинско значење за схватање свог његовог деловања после периода 1846-1848, када је дошао до радикалних закључака, да за спас суштине свог бића Кашуби морају да иду сопственим путем, тражећи подршку, између осталог, код Пољака, који су, исто тако, заинтересовани да Кашубе подрже. Месеци проведени у затвору су не само формирали његово мишљење и планове, већ је тамо могао да започне дело које произилази из подражавања, поред осталог, Смолера (граматика, Maćica Srbska) и Челаковског (народне песме и паремиографски материјали). Из тог времена потичу највероватније његове етимологије, углавном народне, у Kurze Betrachtungen… (на пример, Bog од bójec; Svjatovjid од svjat и vjid) или оне називâ местâ, које се надовезују на рад Мронговјуша. Своје погледе Цејнова штампа у публикацијама које самостално објављује 1850. Знао је гледишта о кашупском језику, прво Мронговјуша, затим П. Ј. Шафарика (P. J. Šafárik), П. Прејса, И. Срезњевског, од старијих посредно, на пример, Ј. Добровског (J. Dobrovski), а затим је још упознао и погледе савремених му слависта попут А. Гиљфердинга, Ф. Миклошича (1813-1891), А. Шлајхера (A. Schleicher, 1821-1868), Л. Малиновског (L. Malinowski, 1839-1898). Будући свестан, дакле, „прелазне“ природе кашупског језика његовог „потопљености“ и у пољски и у полапски, и у позицији да буде проглашаван за дијалекат, под утицајем пољске културе (и цркве), Цејнова је констатовао да одлучујући печат кашупскости, може говору Кашуба да пружи само настанак његове писане верзије. Ширио је и популарисао кашупску писану реч у монолитном језичком облику, што је требало, такође, да појача осећај националног идентитета и поноса. Писао је студије на кашупском, не само о фолклору, већ и о политици и филозофији, историји и етнографији, медицини, и тако даље. Пописивао је кашупске пословице, легенде, песме, а посредно је на домаћи терен преносио песме из целог света, руску поезију, Гетеове цитате, публицистику Ц. Хуепеа/Ипеа (C. Hueppe), и томе слично. Најважније је, ипак, било – у складу са намером самог Цејнове – стварање верзије књижевног кашупског језика, осамостаљење, дакле, матерњег наречја. Његов кашупски језик (жарновјецки говори – Żarnowiec) је веома полонизован, изузимајући правопис. То је, у ствари, „кашубизовани пољски, написан кашупским правописом“, који „Кашуб уопште није могао да разуме“ (Ј. Карновски – J. Karnowski). У тој области је Цејнова, ипак, однео двоструку победу: 1. слависти су сада на вишем нивоу почели да расправљају о статусу кашупског језика; 2. његови земљаци су, оспоравајући на различите начине овај статус, стварали на кашупском, развијајући кашупски књижевни језик, који је делимично – поред пољског књижевног језика – постао средство књижевног стваралаштва и цивилизацијског усавршавања, како је хтео Цејнова. У том процесу је на добитку била и пољска култура и цео словенски свет, јер су, захваљујући томе више универзалних вредности сачували и пренели у 20. век, у великој мери кодираних у језику. Полемике и противљења опонената су тај главни ток још више ојачале, иако су привремено у свести и пракси представљали претњу за њега. Том свом задатку је Цејнова подредио остале области јавне делатности, паранаучног стваралаштва и књижевности. Први аргумент за то представља, започето од алфабета, правописа и граматике, из 1848. (?), дело Kurze Betrachtungen über die kaßubische Sprache, als Entwurf zur Gramatik, које су издали А. Д. Дуличенко и В. Лефелт (W. Lefeldt, Göttingen, 1998, заједно са поређењем са граматиком из 1879), како то доказује у то време објављени документ Ein Beitrag zur Kenntniss der kaschubischen Sprache (Jarbücher…, 1848); затим, стално подвлачење кашупског правописа, који је мењао неколико пута, тежећи ка тзв. оштесловенском правопису, али, у Mójich spóstrzeżenjach… је писао: „Nolepi je trzemac sę w kaszebskim pjisovnje Polskje, bó Kaszebji znają ją s xąszk do nabóżenstva e vjedzą z nją beszed“; или: „Jak ju jem przedtim póvjedzeł, njeprzimuję te czeskje pjisovnje (č, š, ž), bó ją ledvje chteren Kaszeba znaje“;. Важнија је чини се чињеница о лако приметном дотеривању текстова регистрованих на терену или записаних од стране других, нпр. Гиљфердинга (Skôrb). Цејнова је тежио, пре свега, ширењу и доступности кашупских фолклорно-књижевних текстова, у својој стандардизованој верзији кашупског језика. То је стварало утисак величине и знатног јединства Кашуба у сваком смислу. Мање се бавио описом разлика у оквиру кашупских дијалеката, чију је територију, уосталом, одређивао доста широко. На тај начин је привукао света на Кашубе и створио основу за деловање каснијих кашупских писаца и развој писане речи на кашупском језику. Следећи аргумент је тематика његових дела. Писао је не само о фолклору, већ и о темама о којима се нормално дискутовало у великом броју других језика. Цејнова је, наиме, интензивно попуњавао списатељску празнину из времена пре 1843, јер је пре његовог првог рада, у суштини био познат само М. Понтанус (M. Pontanus) и његов Мали катехизам… (Mały Katechizm…), на који се надовезује Цејнова у Pjnc głovnech wóddzałov… прибегао је чак и мистификацији, то јест симулирао постојање рукописа Разговори Пољака са Кашубом (Rozmòvé Pòlôcha s Kaszébą) оца Шмука (Szmuk, познат и као Шмуда – Szmuda) из Пуцка (Puck) с краја 18. века, и тако продужио за пола века историју кашупске писане речи, у коју је убројио и Понтануса. Његови најбројнији радови, из фолклористике, одиграли су у тој области значајну улогу, пре свега пропагандну, али су се испоставили као мање корисни у даљим проучавањима, иако етнографско-фолклористички записи представљају трајну вредност. На пример: Wiléjá Noweho Roku и Szczōdraki (поновљено издање у Nadwiślanin, 1851, nr 17-19), Świętojanki, то јест Ивањдан, Raczba (код свадбе) и Ścinanie kani (игроказ на отвореном) или сујеверја везана за медицину, све то посматрајући обичаје и аналзирајући матерњи језик. Сакупљао је, анализирао и објављивао бројне материјале: песме, бајке, приповетке, легенде, пословице; прикупљао сујеверја, веровања и обичаје. Главне његове публикације: Образци кашебскаго наречия (Петерсбург, 1852): 495 przesłov kaszebskjch, упоредити K. W. Wójcicki, Przysłowia kaszubskie, Biblioteka Warszawska, 1856), песме Vójna, Żołnerz и сујеверја; басне: Wó trzech bratach, Kjjku részé sę, Rozmóva bidlęt, Wó zaklętim ząmku; Wó jednim głupim vjilku (у: K. J. Erben, Sto prostonárodích pohádek a pověsti slovanských v nařečich původnich, Praha, 1865); збирке песама у Цејновиној транскрипцији: Sto frantovék z połudnJovéj częścJ Pomorza KaszubśkJego, osoblivJe s zJemJ SvJeckJéj, Krajni, KoczevJa i Boróv. S dodatkJem trzech prosb na vesele… (1867) и SbJór pJeśnJ śvJatovich, które naród słovJańskJv królestvJe pruskJm spJevacJj lubJ, z. 1. DumkJ i Arije [1876], z. 2. KrakovJkJ, SJelankJ i Marsze (1868); z. 3. FrantóvkJ, ŠętopórkJ, prosJbJ na vesele… (1878); најбогатија материјалима је публикација Skôrb Kaszébsko-slovjnskjè mòvé (z. 1-12) (1866-8). Исправност оцене тих материјала од стране Карновског, до сада најбољег познаваоца Цејновиног деловања, потврдило је време: „…на основу данашњих сазнања треба рећи да Цејнова није био довољно критичан; био је сакупљач, а премало критичар“. Карновски је исправно приметио да је Цејнова евентуално црпео материјале и информације од других, што је чак и нормално, посебно када се то и помиње, на пример, опис ношње према пастору Т. Лореку (T. Lorek, A. Hilferding, Resztki Słowian na południowym wybrzeżu Morza Bałtyckiego, tłum. N. Perczyńska, Gdańsk, 1990; исто, tłum. O. Kolberga, w: Dzieła wszystkie, t. 39, Pomorze, Wrocław, 1965), што је касније искористио Цејнова у Zvéczaje i wòbéczaje Kaszébsko-słovjnskjho narodè, у Skôrb), правилно оцењен као слаб, површан и превише уопштен (Карновски). Цејнова је скицирао и претхришћанско доба, што је себи могао да дозволи популаризатор и књижевник. Радом на проучавању језика се бавио до краја живота: Wuvogj nad movą kaszebską, у Trze rosprave, Móje spóstrzeżenjo prze przezeranju wuvog Ismaela Sreznjevskjeho nad móvą Kaszebską (1851; wyd. F. W. Francew, у: Gryf, IV, 1912 и J. Treder у Słownik kaszubski Floriana Ceynowy, Władysławowo, 2001, str. 27-130), граматика на немачком Kurze, Betrachtungen… и Zarés do Grammatikj Kašébsko-Słovjnskje Mòvé. У тим делима има мало дијалектолошких информација, нпр. погрешно је локализовано билачење; остале информације, на пример о изоговору типа ruobok, muowic, је узимао из књижевности: „Ta reguła stoseje sę le do samech Kabotkóv…“. Wuvogj nad movą Kaszebską представља Цејновин текст најбогатији језичким информацијама, са пуно података о изговору (слично као и Móje spótrzeżenjo…) уз објашњење о посебности кашупског правописа и о акценту давањем примера на 2. страни. Писао је, између осталог: „To je rzecz zveczajno, że lud, chteri njimo v swóji móvje xąszk drekovąnech, vszedze jednak nje godo, jeno sę verobjaja dialekte podług wóbcovanjo. Religijo mo tu vjelgi vpłiv e pódtim vzględę twórzi Vejherovo njibe centrum dlo Kaszub veznanja katoleckjeho; mnjesze wódcenjo pókozeją sę pódług parafiji; wósoblevje wu Kaszebov veznanjo evanjelickjeho na Pómórzu, tak mają wónji v parafiji Szmełdzinski wókoło Gardejskjeho jezora v wókregu Słepskim grepę sobje vłoscevech verazov. V njechterech stronach zos barzo przecigają, jak to mjedze Kóscerzeną, Betovę e Chójnjicamji, wósoblevje v parafiji Bórzeszkovski […] Nolepji zachóva sę móva Kaszebsko nad grancą njinjesze Pómóraniji e teraznjeszech Pres Zachodnéch…“. Јако је ценио Мронговијуша. Важни су његови речници, на пример, рукопис који је дао Гиљфердингу (1856), осим тога Eine kleine Sammlung kaschubischer Wörter… (1850), Сборник основных слов Кашубскаго наречия (Петерсбург, 1861), непронађени рукопис немачко-пољског речника и друго. Друштвено-публицистички радови: Xążeczka dlo Kaszebov, која садржи кашупска слова, цифре, оченаш, свакодневно богослужење, пословице и осам приповедака, таблицу множења; Kaszebji do Pólochov и Wó narodowsce. A wó móvje (1850); Pjnc głovnech wóddzałov Evangjelickjeho Katechizmu z Njemjeckjeho na Kaśebsko-Słovjenskj jęzek przeł. [из Понтануса – Pontanus]…, са додатком: Spóvjedz e Nabóżenstvo codzenne (1861); на пољском: Dwie rozprawy o poddanych Królestwa Polskiego (Две расправе о поданицима Краљевства Пољског, без коментара: Prawa w 1874 podług dzieła: Prawo cywilne Narodu Polskiego przez Xsiędza T. Ostrowskiego S. P.; Uwłaszczenie w 1864 r.), Trze rosprave, између осталог Xąże Svjętopółk, Wó zmjemczenju Kaszebov nadwódrzanskich (1850) и Cztéry Rozprawy i jednę Szętopórkę wyd… (1866), Stanovjsko chłopóv za czasóv pólskich… (Skôrb). Књижевнa дела: Kile słov wó Kaszebach e jich zemi… czyli Rozmòva Pólocha s Kaszebą (1850); преводи са руског: A. Puszkin, Wó rébôku é ribce, z mòskjevskoréskjèho na… (1866, Skôrb), Tjutчeva pjesnj, z mòskjevskoréskjèho na… (1879). Цејнова је ушао у историју славистике. Био је ауторитет за руске слависте. На молбу петроградске академије, дао је мишљење о делу И. И. Срезњевског, Примедбе о кашупском језику и превео га на кашупски. То представља први научни рад на кашупском језику. Његове погледе на кашупски језик је теоријски образложио С. Рамулт (S. Ramułt), чиме је изазвао такозвани кашупски рат.

Литература: E. Breza, Rodzimość nazwiska Ceynowa w świetle nazw osobowych na -awa oraz niektóre szczegóły dotyczące Floriana ceynowy i jego rodziny, Rocznik Gdański, 39/2, 1979, str. 5-24; A. Bukowski, Regionalizm kaszubski. Ruch naukowy, literacki i kulturalny, Poznań, 1950; A. Д. Дуличенко, Кашубологические публикации в „Jahrbücher“ Яна Петра Йордана, Lětopis, 44 (1997) 1, стр. 202-207; исти, Рукописъ первой кашубской грамматики Флориана Цейновы, Rocznik Gdański, 56/1, 1996, str. 117-133; F. Hinze, Zur 100. Wiederkehr des Todestages von Florian Cejnowa, Zeitschrift des Slawistik, 26, str. 932-942; A. Mańkowski w: Polski słownik biograficzny, red. W. Komorczyński, E. Rostworowski, t. III, str. 240-241; J. Treder, O Ceynowie na marginesie dawnych i najnowszych prac, Rocznik Gdański, 55/2, 1995, str. 21-78; исти, Ceynowa wobec zdań slawistó o kaszubszczyźnie, у: J. Karnowski, Dr Florian Ceynowa, oprac. i posłowiem opatrzył J. Treder, Gdańsk, 1997, str. 112-152)