Двојина (кашупски dwojôk)

Назив који се користи за означавање numerus dualis у великом броју језика, попут старогрчког, старословенског. Данас у лужичком и словеначком осим једнине (n. singularis) и множине (n. pluralis) постоји и двојина. Порекло води отуд што је човек рачунао двема рукама, ногама и органима човечијег и животињског тела, који се јављају у паровима. Ти облици су били примењивани на придеве, бројеве, заменице и глаголе, са којима су именице у конгруенцији. Двојина је као посебан флексијски облик донедавно постојала и у кашупском језику; примењивали су је нпр. Ј. Трепчик (J. Trepczyk), Ф. Цејнова (F. Ceynowa) ју је називао dvojôk (једнина jedinôk, множина wielerôk). Данас њени бројни облици имају значење множине, нпр. не само dwie rãce, већ и szterë rãce, увек може да се употреби у инструменталу множине: nogama, snopama, z Nowakama (може се такође писати и изговарати –óma). У заменицама и глаголима облици двојине се користе за означавање већег броја особа (плурална функција), нпр. wa jidzeta, gôdôta, jidzta, gadôjta/mówta, за једну поштовану особу се користи облик множине: Wë jidzece, gôdôce, jidzce, gadâjce/môwce.

Литература: J. Majowa, Formy dualne we współczesnej kaszubszczyźnie, Studia z Filologii Polskiej i Słowiańskiej, 15, 1976, str. 81-85.