Јежи Тредер
Историја кашупског књижевног језика
[кратак преглед]
Историја кашупског језика се бележи већ преко 150 година. Кашупске елите језик развијају, трудећи се да тај развој помире (нпр. Х. Дердовски – H. Derdowski, А. Мајковски – A. Majkowski) са доминацијом пољског као службеног језика у јавном животу (у Цркви чак и у време окупације Пољске од XVIII до поч. ХХ века), језика пољске државности (или немачког, у доба пруске до 1918) и атрактивније пољске културе. У еволуцији кашупске књижевности могу се издвојити 5 периода, повезаних са књижевним групама и карактеристичним односима према језику и његовом обогаћивању, а такође и односом према правопису.
Ф. Цејнова (F. Ceynowa) је кашупски сматрао посебним језиком, користећи га као средство писане речи. Језик Цејновиних текстова се, у великој мери покрива са говором његовог родног села (жарновјецки дијалекат – żarnowiecki), али углавном представља језик кашупског интелектуалца, образованог на пољским језичким узорима, који са пољског књижевног језика прелази на свој матерњи. Неке локалне особине севернокашупског [наддијалекта] су у њему задржане, посебно лексика, ипак, уравнотежаване бројним полонизмима, док кашупску природу исказује посебан правопис који нивелише велики број фонетских карактеристика, а мањи број неологизама се јавља у граматичкој терминологији.
Кашупски језик је искључиво са књижевношћу повезивао Х. Дердовски. Није прихватао Цејновину језичку верзију, јер је била превише севернокашупска и истовремено „вештачки“ полонизујућа и због тога, за Кашубе неразумљива. Он свој језички израз приближава родном вјелевском (wielewski) дијалекту, лакше и „природније“ полонизованом, укључујући у њега елементе других дијалеката. Писао је о себи овако: „Аутор користи […] дијалекте из околине Хмјелна (Chmielno), помирио је кашупски дијалекат са севера са јужним, а, осим тога се трудио, како се види из његовог дела, да у подједнакој мери користи толико речи и облика са приморја, колико и из дијалеката становника кошћерског (kościerski), члуховског (człuchowski) и хојњицког (chojnicki) среза. Хтео је, очигледно, да на тај начин оствари јединство у кашупском наречју, да му да такав облик да га сваки Кашуб прихвати као свој говор и разуме књигу на тај начин написану“ (часопис „Przyjaciel“, бр. 45-46, 1880). У правопису се задовољио знацима пољског алфабета. У целини, треба признати, да се ради о прилично успелом покушају.
Тај модел је, заједно са подручјем функционисања, преузео у први мах А. Мајковски (1899), али га је напустио у роману Ремус (Remùs), стварајући за њега нови језик, близак тзв. Зжешењцима (Zrzeszeńcy[, каш. Zrzeszińcë, делатници окупљени око часописа „Zrzesz Kaszëbskô“]).
Младокашуби су у формирању опште верзије кашупског језика, користили искуство Цејнове и Дердовског, што се види по правопису који је наизглед остао на пола пута између Цејеновиног и оног Дердовског – посебне знаке су користили само да избегну двозначности (нпр. jem : jém : jim), попут Зжешењаца. У њиховом књижевном језику изразите су још увек особине кашупског завичајног језика. Једино је Мајковски – под утицајем радикалнијих Зжешењаца – створио језик независан од кашупског говорног, карактеристичног за одређено подручје. Код њега доминирају особине хмјелњaнског (chmieleński) дијалекта, које се налази северозападно од Картуза (Kartuzy), и из околине Кошћежине (Kościerzyna), липушког (lipuski) дијалекта, које писац намерно обогаћује особинама других региона. На младокашубе је утицао Речник приморског језика (Słownik języka pomorskiego, 1893), С. Рамулта (S. Ramułt), који је ширио Цејновине идеје. У лексици је преферирао средњокашупску варијанту, што је преузео Мајковски, дефинишући овако опште дилеме: „Наше наречје треба увек, у односу према књижевном језику, да стоји као наречје. Зато црквени језик треба да остане, као и до сада, столећима, пољски књижевни језик. Научни језик, језик скупова, као и до сада, биће пољски, као израз наше солидарности народне са целом Домовином. Међутим, наше дивно наречје има велико поље примене у лепој књижевности, у причи и песми, у аматерском позоришту…“
Перспективе формирања кашупског књижевног језика, подвлачећи његове карактеристичне особине, нудила је верзија Зжешењаца, који су сматрали – попут Цејнове и Рамулта – да је кашупски језик посебан. Радили су на његовој општој верзији, будући свесни да су покушаји Дердовског и Мајковског израсли из говорног јужног кашупског, оног ближег пољском. Пошто су водили порекло из граничног подручја централног дела и севера, преферирали су свој матерњи кашупски. Уводили су у њега [такође] неприродне или фонетске, творбене и лексичке неологизме, надовезујући се на стање у архаичном севернокашупском [наддијалекту]. На тај начин је настао прилично тежак језик, а то се посебно односи на поезију Ј. Ромпског (J. Rompski) и преводе Јеванђеља Ф. Груче (F. Grucza). [Један од Зжешењаца,] Лабуда (Labuda) је писао: „Не један дијалекат, већ све карактеристике свих дијалеката треба да узима у обзир књижевни кашупски“ (1939). [Други, ] Трепчик (Trepczyk), је додавао: „Па, кашупски језик не представља никакав искварени пољски дијалекат или језик прошаран немачким, већ оригиналан словенски говор […]. Сваким делом се трудим да подвлачим карактеристичне особине […]. Бирам лексику искључиво кашупску, да бих је спасао од заборава […]“ (Мој живот – Moje życie).
Тај језик је изазивао отпор тзв. Клековаца (Klekowcy), из круга часописа „Клека“ („Klëka“): „wiele Kaszebów muszi so baro głowic nad odczëtanim niejednëch wërazów ‘czesko-słowiańsczégo’ pochodzeni“ („велики број Кашуба мора да се добро помучи да би прочитали многе речи ‘чешко-словенског’ порекла [у текстовима Зжешењаца]“, [писао је] Ф. Шредер (F. Schroeder), или: „Уз помоћ натегнутих облика, наказног правописа, избора недовољно распрострањених или мало коришћених речи, пре свега у пољском језику (књижевном) (…) покушавају да створе привид велике различитости од књижевног пољског – то јест нови језик“ (Ф. Сенђицки – F. Sędzicki). Тзв. Клековце повезивало, наиме, мишљење да је кашупски дијалекат пољског језика, „уништавање посебности, правопис близак пољском – који је саставио Л. Ропел (L. Roppel, 1939) – и општеразумљив језик, са изразитим траговима пољског; представљао је говор просечног Кашуба-интелектуалца који чува једино неке особине матерњег језика, а дакле, Ропела, из околине Вејхерова (Wejherowo), П. Шефке (P. Szefka), из Стшебјелина (Strzebielin), Ј. Цејнове, са варијантом белачења итд.
Језички тип романа Ремус Мајковског и Зжешењаца преузимају савремени писци старијег и средњег покољења, попут нпр. С. Јанкеа (S. Janke), Ј. Валкуша (J. Walkusza) и Е. Голомбека (E. Gołabek). Анализа текстова Јанкеа из Липуша (Lipusz, југ Кашуба) и Валкуша из Клукове Хуте (Klukowa Huta, средишњи Кашуби), показује прилично уједначавање: 1. у фонетици северне особине, нпр. тип parmiń; тип cygnie; тип zwón; 2. у флексији и творби речи – средње- и севернокашупске форме, појачаване подражавањем Зжешењаца, нпр. придевска промена [именица] типа kôzaniégò, заменица nen, императив на -i/-ë, типа każë/kôż; 3. утицај кашупског језика Зжешењаца, посебно у лексици, нпр. dobëc ‘победити’, farwa ‘боја’, milota, pojuga ‘слобода’, smrok, stalata ‘векови’, tatczëzna ‘домовина’, ubëtk (Јанке), ajtakowac se ‘свађати се’, belny ‘добар’, biôtka ‘борба’ (Валкуш), обојица нпр. czôln, jiwer ‘проблем’, snôżi ‘леп’, stanica ‘застава’, stolem ‘див’, sztôłt; 4. особине матерњег кашупског, приметније код Валкуша, нпр. cëskany, małi, stari, griżla ‘грудва’, императив без –i/-ë : kôż (Јанке нпр. cëskóny, môli, stôri, rozkażë, grużla), мање су заступљене код Јанкеа, нпр. czuc; 5. приметан је већи утицај пољског језика код Валкуша, нпр. jaskółka, (код Јанкеа нпр. wzerającë). Помало је експерименталан језик С. Пестке (S. Pestka), који користи бруски (bruski) дијалекат, док М. Селин (M. Selin) користи малтене аутентичан јастарски (jastarnicki), надовезујући се на севернокашупске прозаике са Джежџоном (Drzeżdżon) на челу, који је настављао тенденције из прозе А. Буђиша (A. Budzisz), угледајући се свесно на Цејнову (такође без белачења), користио је необичне речи, скоро заборављене, уводећи радо неологизме и позајмице из пољског и немачког. Ј. Билот (J. Bilot) је, међутим, користио пуцки (pucki) дијалекат, примењујући кашупске неологизме и позајмице из пољског.
Аутентични локални кашупски језик се налази у основи стваралаштва Б. Сихте (B. Sychta), који је ишао својим путем, што је дошло до изражаја, између осталог, у правопису, региструјући лабијализацију самогласника (нпр. uekno), мекоћу сугласника уз помоћ j (mjiłi), примењујући знак ö и понекад ë. Игроказ Кашупске Божићне јасле (Szopka kaszubska, 1925) је написао пољским и кашупским стихом, што представља реализацију принципа Мајковског, који постулира култивисање кашупског језика у лепој књижевности. Његове представе гаје говор који је третирао као универзалну вредност и везу дијалеката континенталне Пољске са језиком несталих Полабљана. Језик његових дела је близак живом кашупском језику који је коришћен у западно-централним деловима (шановско-шераковско-говидлињски дијалекат – sianowsko-sierakowsko-gowidliński), али подвлачи и велики број особина (посебно фонетских и лексичких), „реконструишући“ на одређени начин модел тог дијалекта. На Цејновино схватање се надовезују речи јунака: „nigde, przenigde nie wstidzta sę po kaszëbsku gadac“ („никада, ни у ком случају, не стидите се да говорите кашупски“,Ханка се жени – Hanka sę żeni).
Кашупска писана реч, која постоји већ 150 година, није стекла свој јединствени лик, али показује, ипак, елементе делимичне нормативизације, а општи правац њене еволуције је одређен, између осталог, захваљујући речницима А. Лабуде и Трепчика или целог стваралаштва Зжешењаца. Наредни облици кашупске књижевности представљају резултат не само подизања до нивоа књижевног језика (стандардног), оног матерњег говора писца, већ и прикупљање доприноса претходних покољења, који чине нови језички квалитет. У језику савремених писаца су јаче карактеристике њиховог матерњег кашупског језика, због чега он добија на природности. Вреди забележити примену кашупског у новим областима, наиме у литургији, нпр. преводи Библије Голомбека (језик младих) и Груче (Grucza, језик Зжешењаца), проповеди оца М. Мјотка (M. Miotk) Swiętim turę starków (Свети пут предака, 1991), на шановском дијалекту, и оца Ј. Валкуша Strządę słowa (1996), у вези са хмјелњанским конкурсом „Rodnô mowa“ („Матерњи језик“), са елементима стенжицког (stężycki) дијалекта, али по угледу на језик Зжешењаца. Кашупски језик се говори на радију, између осталог у емисији Na bôtach ë w bòrach (На лађама и у шумама) и на телевизији, нпр. у магазину Rodnô zemia (Родна земља). Учи се у неколико школа, нпр. у Глодњици (Głodnica) и Ремби (Ręba). Нобилитују га црквене мисе на кашупском. Проучавање кашупског књижевног језика је започео Ф. Лоренц (F. Lorentz), бавио се њима и В. Пњевски (W. Pniewski), а данас углавном Ј. Тредер и Ј. Жењукова (J. Zieniukowa).
(Литература: J. Borzyszkowski, Dzieje ruchu kaszubsko-pomorskiego a kwestia języka, у: Języki mniejszości i języki narodowe, ур. E. Wrocławska i J. Zieniukowa, Warszawa, 2003, стр. 129-145; J. Treder, Friedrich Lorentz o kaszubszczyźnie literackiej, у: „Nazwy i dialekty Pomorza dawniej i dziś“, бр. 3, стр. 61-81; J. Treder, Historia kaszubszczyzny literackiej, Gdańsk, 2005)